Bilo da se radi o rekreativnim sportistima ili mladima koji treniraju neki sport, uganuće skočnog zgloba praćeno otokom i bolom jedna je od najčešćih sportskih povreda. Uglavnom nastaje pri doskoku ili prilikom stajanja na stopalo drugog igrača. Teže povrede skočnog zgloba nisu retke ni kod profesionalnih sportista, uprkos korišćenju vrhunske obuće koja štiti zglobove od “izvrtanja”. Inverzione povrede (kada stopalo “ode ka unutra”) čine oko 70-85% svih povreda skočnog zgloba. Do povrede dolazi kada je stopalo položaju sličnom onome koji zauzima stopalo prilikom pritiska papučice za gas u automobilu (tzv. plantarna fleksija) ili kada je stopalo rotirano ka unutra (supinacija). Mehanizam povrede često uključuje doskok ili stajanje na stopalo drugog igrača, što su situacije koje se neretko dešavaju prilikom rekreativnog igranja fudbala i, naročito, košarke. Tako dolazi do istezanja spoljašnje veze skočnog zgloba, u smislu delimičnog ili potpunog prekida ligamenata. Ligamenti uvek “stradaju” sledećim redom (od najslabijih ka jačim):  prednji talofibularni ligament, kalkaneofibularni ligament i zadnji talofibularni ligament. Do povrede unutrašnje veze skočnog zgloba (lig. deltoideum) dolazi prilikom forsiranog napinjanja zgloba kada je stopalo rotirano ka spolja (forsirana everzija zgloba). Ove povrede su veoma retke, pa se kod njih treba javiti lekaru radi odstranjivanja sumnje u prateće povrede, poput preloma kostiju. […]

Kada je jako izražen, svrab onemogućava spavanje i normalno funkcionisanje, izazivajući tako anksioznost i depresiju. Tačan uzrok svraba nije poznat, premda je sasvim izvesno da se radi o kompleksnom fenomenu. Svrab (pruritis) je neprijatan osećaj na koži koji izaziva potrebu, odnosno želju za češanjem. Osećaj svraba, ukoliko je često prisutan, značajan je izvor frustacije. U osnovi nastanka svraba je podražaj slobodnih nervnih završetaka (receptora za bol) delovanjem pojedinih supstanci, kao što je histamin. Svrab se često javlja kao jedan od simptoma pojedinih oboljenja kože ili drugih organa. Bolesti koje izazivaju svrab Mnoga oboljenja kože su, pored različitih tipova osipa, praćena i svrabom kao pratećim simptomom. Najčešća oboljenja kože praćena svrabom su koprivnjača, ovčije boginje (varičele), vodene boginje i ekcem. Postoje i oboljenja koja su praćena samo svrabom, bez vidljivih promena na koži. Kod starijih osoba, zbog naglašene suvoće kože, često se javlja svrab, koji može biti veoma izražen, naručito u zimskim mesecima. Čak i umereno suva koža može biti uzrok jakog vraba. Oboljenja kože izazvana parazitima, kao što su šuga (skabies) i vašljivost (pedikuloza), po pravilu su praćena jakim svrabom. Ako se izuzmu oboljenja kože, najčešća oboljenja drugih organa koja su praćena svrabom su: hronična bubrežna oboljenja, oboljenja jetre (hepatitis […]

Ljudi koji idu od lekara do lekara i traže rešenje za svoje telesne tegobe, za koje nijedan lekar nije mogao da pronađe konkretne fiziološke uzroke, po svoj prilici imaju poremećaj koji se opisuje terminom maskirana depresija. Pod maskiranom depresijom se, dakle, podrazumeva stanje u kome bolesnik ima različite somatske (telesne) tegobe, pritom negirajući pad raspoloženja kao realan uzrok ili “katalizator” (pojačivač) problema. Stanje podrazumeva prisustvo neurofizioloških poremećaja karakterističnih za depresiju (poremećaji pamćenja, pažnje i koncentracije), uz istovremeno odsustvo simptoma depresije ili prisusutvo samo jednog od njih. Zbog toga, ovaj poremećaj se često naziva i depresijom bez depresije (depresio sine depresione), a ponekad se koristi i naziv larvirana depresija. Dijagnoza maskirane depresije se u modernom svetu postavlja relativno često. Uzrok treba tražiti kako u poboljšanju samih dijagnostičkih mogućnosti, tako i u savremenom načinu života koji je prepun stresa. Što se Srbije i regiona tiče, zbog svih nedaća koje su nas pritisle proteklih decenija, sa sigurnošću se može reći da je maskirana depresija u evidentnom porastu. Na primer, kada su u pitanju pacijenti koji se srpskim lekarima žale na glavobolje i bolove u vratu i leđima, pretpostavka je da oko polovine njih u suštini nema organske uzroke tegoba. Idu od lekara do […]

Magnetna rezonanca je veoma moćno sredstvo u dijagnostici mnogih oboljenja, a samim tim i u dijagnostici hroničnih bolnih stanja. Uz to, dijagnostički pregled na ovom aparatu je bezbolan i potpuno neškodljiv. Zapravo, magnetna rezonanca (MRI) je metoda koja omogućava vrlo preciznu vizualizaciju struktura unutar lobanje, kičmenog stuba, ekstremiteta, kao i u mekim tkivima glave i ostalih delova tela. Jednostavno, jedino pomoću nje lekari mogu da “zavire” u osetljive unutrašnje strukture organizma, te dobiju jasan uvid u oštećenja, tumore, anomalije… Bezbolna, ali ponekad blago neugodna metoda MRI (Magnetic resonance imaging) je metoda bez jonizujućeg zračenja, bezbolna je i neškodljiva, mada ponekad i blago neugodna. Naime, mnogim ljudima koji se izlože ovom pregledu može da smeta jak pulsirajući zvuk, koji jeste neprijatan, ali je ipak podnošljiv. Problem može da predstavlja i sama dužina pregleda, najčešće oko 15-45 minuta, tokom kojih pacijent praktično mora da bude potpuno nepomičan. Ponekad snimanje magnetnom rezonancom zahteva i prethodno intravensko ubrizgavanje kontrasnog sredstva, koje može, mada veoma retko, da izazove neželjene efekte i alergijske reakcije. Postoje dva osnovna tipa aparata za magnetnu rezonancu. Otvoreni koriste permanentne magnete, a zatvoreni se služe magnetnim poljem koje se uspostavlja električnom energijom. Zatvoreni aparati su jačeg polja, uglavnom od 0,5 do […]

Svakome ponekad „zazuji” u uhu i tada obično usledi narodna pitalica za sreću: Koje mi uho zuji? Međutim, ima ljudi sa stalnim, danonoćnim zujanjem u uhu, koji su daleko od bilo kakve sreće, jer im se život može pretvoriti u pravi pakao. Zujanje u uhu ili tinitus je osećaj (percepcija) zvuka bez prisustva spoljnjeg zvučnog stimulusa. Tačnije, čovek čuje ono čega nema. Oko 10 odsto odraslih ima zujanje u uhu/ušima, pri čemu je ova pojava zastupljenija u starijem dobu i kod muškaraca. Kod jedne četvrtine pacijenata, zujanje u uhu se vremenom pojačava. Tinitus, nažalost, mogu izazvati različita patološka stanja u predelu glave i vrata, tako da dijagnoza nije uvek jednostavna. Često i nije moguće utvrditi razlog za ovu pojavu. U svakom slučaju, radi se o problemu koji je teško ignorisati, jer remeti koncentraciju, normalan tok misli, spavanje i druge svakodnevne radnje. Uzroci zujanja u uhu mogu biti: 1. Promene na krvnim sudovima glave i vrata Pod takvim promenama podrazumevaju se oboljenja koja karkteriše promena protoka kroz krvne sudove u glavi ili vratu. Oboljenja iz ove grupe su stenoze (suženja arterija), arterivenske malformacije i paragangliomi. Najčešće se radi o prolasku krvi kroz arterijska suženja (stenoze), što stvara karakterističan pulzacioni, šišteči zvuk […]

Glavobolje i bolovi u predelu lica mogu imati zaista širok spektar mogućih uzroka. Jedan od relativno čestih su oboljenja nosa i sinusa, pa je zato potrebno razumeti i prepoznati njihove osnove karakteristike i simptome. Pored trigeminalne neuralgije, cluster glavobolje, migrene, atipičnog facijalnog bola i trigeminalnih autonomnih cefalgija, u predelu lica se mogu javiti i bolovi usled oboljenja nosa i sinusa. Ovi bolovi čine oko 20 odsto svih bolova u licu. Najčešće se radi o akutnim bolovima, koji prolaze sa izlečenjem osnovnog oboljenja. Samo u retkim slučajevima, oni mogu imati hronični karakter. Na osnovu sopstvenog kliničkog iskustva, izdvojio sam oboljenja koja najčešće izazivaju ovakve bolove i zbog kojih se pacijenti u Srbiji često javljaju otorinolaringologu. Bol usled zapaljenja nosa i sinusa Prvi simptomi zapaljenja sinusa (sinuzitisa) su otežano disanje kroz nos, oslabljen miris i sekrecija (curenje) iz nosa. U periodu od oko sedam dana od početka infekcije gornjih disajnih puteva, razvija se slika akutnog zapaljenja sinusa, praćena izraženijim simptomima. To su gnojna sekrecija iz nosa, povišena temperatura, a ponekad i bol u licu i glavobolja. Bol u licu uzrokovan sinuzitisom je jednostran (na strani upale), jak je i udružen sa povišenom temperaturom i zapušenim nosem. Ukoliko je upalom zahvaćen gornjevilični (maksilarni) […]

Operacije na kičmenom stubu oduvek su izazivale veliki strah među pacijentima, a naročito intervencije na vratnom delu kičmenog stuba. Neretko, takav stav može se sresti i kod lekara, koji razvijaju neku vrstu „strahopoštovanja“ prema takvim operacijama. Međutim, današnje vreme je „era spinalne hirurgije“, pa se rutinski, sa velikom sigurnošću, izvode gotovo sve spinalne operacije. To je slučaj i sa operacijom vratne (cervikalne) diskus hernije, nekada retke i kompleksne operacije, koju danas svrstavamo u relativno rutinsku intervenciju. Vratna (cervikalna) diskus hernija je degenerativno oboljenje kičmenog stuba, zapravo samo jedan segment kompleksnog procesa njegove degeneracije. Usled degeneracije, diskus izleće iz svog ležišta i pritiska kičmene nervne korenove ili kičmenu moždinu. Kada se pacijentima pomene mogućnost (ili neophodnost) operacije, oni najčešće reaguju sa strahom. Prirodno, najveća zebnja čoveka koji mora da se podvrgne bilo kakvog operaciji kičme jeste mogućnost da ostane trajno oduzet (nepokretan). Moram biti iskren i reći da se, za razliku od operacija lumbalne (leđne) diskus hernije, koje se rade u donjem, slabinskom delu kičme, kod vratne diskus hernije taj strah donekle može razumeti. Naime, u donjem (slabinskom) delu kičme nema kičmene moždine, pošto se ona završava na višem nivou. Tako je i povreda moždine, koja bi mogla dovesti do oduzetosti, […]

Operacija lumbalne diskus hernije jedna je od najčešćih u neurohirurgiji i odavno se smatra rutinskom. Ipak, pošto se radi o operaciji kičme, pacijenti često imaju veliki strah, te izbegavaju intervenciju i sami sebi narušavaju kvalitet života. Diskus hernija (lumbalna diskus hernija) je pomeranje diskusa iz međupršljenskog prostora u slabinskom delu kičme, pri čemu dolazi do uklještenja nervnog korena i bola u nozi. Na osnovu dugogodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima, mogu izdovjiti pet najčešćih pitanja koja pacijenti postavljaju kada im se predoči mogućnost operativnog lečenja diskus hernije. 1. Moram li da se operišem? Diskus hernija se leči konzervativno ili hirurški. Najčešće se počinje sa konzervativnim (lekovi protiv bolova, fizikalna terapija), a hirurškom lečenju se pristupa u slučajevima kada konzervativno ne pruži zadovoljavajući efekat. U većini slučajeva, operacija je nepotrebna, jer se bolovi smanjuju ili prolaze primenom lekova i fizikalnih procedura. Međutim, odluka o operaciji diskus hernije se donosi na osnovu kliničkog stanja, tj. na osnovu tegoba koje pacijent oseća. Što su tegobe izraženije i dugotrajnije, odnosno što više remete normalan svakodnevni život, veća je i potreba za operacijom. Dakle, izraženost nalaza (“veličina” diskus hernije) na magnetnoj rezonanci, nije merilo na osnovu kojeg se postavlja indikacija za operaciju. Postoje slučajevi gde […]

Pretpostavlja se da će u budućnosti osteoporoza predstavljati sve veći medicinski i društveno-ekonomski problem. Ne samo što može da ima pogubni uticaj na kvalitet života starijih ljudi, već oni mogu postati i „teret“ svojoj neposrednoj okolini i zdravstvenom sistemu. Osteoporoza je metabolička bolest kostiju koja rezultuje smanjenom koštanom masom. Time opada kvalitet kostiju, koje postaju podložnije prelomima. Usled osteoporoze, kosti mogu toliko oslabiti da se prelomi ne dešavaju samo pri dramatičnim padovima, već i kao posledica bezazlenijih, svakodnevnih životnih radnji i pokreta. Čovek, naročito dok je mlad, kvalitet svojih kostiju uzima zdravo za gotovo i ne razmišlja puno o tome. Međutim, treba imati u vidu da je telo bez jakih kostiju isto što i građevina bez dobre armature. Uz to, osteporoza uopšte nije toliko retka da o njoj ne treba razmišljati već u „najboljim godinama“. Približno 10 odsto celokupne ljudske populacije ima osteoporozu, pri čemu je ona znatno češća kod žena. Procenjuje se da jedna od četiri žene i jedan od osam muškaraca starijih od 50 godina boluje od ove bolesti. Zašto je osteoporoza „podla”? Prelomi kostiju mogu biti naročito opasni i komplikovani u starijoj životnoj dobi, i zbog njih se starijim ljudima praktično neprovatno narušava kvalitet života. Često mogu […]

Transplantacija organa je manje medicinski, a više organizacijski problem. U Srbiji je to naročito izraženo, pa imamo paradoksalnu situaciju da hirurzi čak ne mogu da primene znanje koje imaju ili su ga stekli u inostranstvu. Program transplantacije organa, podrazumeva se, zahteva potpunu kadrovsku i tehničku osposobljenost za preoperativnu pripremu, transplantacionu hirurgiju, postoperativno praćenje, kao i prepoznavanje i lečenje eventualnih komplikacija. Međutim, osnovni problem je u obezbeđivanju dovoljnog broja organa, ali i u organizaciji u pogledu njihove raspodele, prenošenja u transplantacione centre i presađivanja pacijentima koji ispunjavaju odgovarajuće medicinske i etičke kriterijume. Transplantacija u Evropi U svim evropskim zemljama postoji nedostatak organa za transplantaciju. Međutim, zbog organizovanog sistema, jasno definisanih i poštovanih „pravila igre“, ovaj nedostatak je daleko manje očigledan nego u Srbiji. Smatra se da 25 davalaca na milion stanovnika obezbeđuje odgovarajući kontinuitet transplantacionog programa, bez listi čekanja. U tom pogledu, najdalje je otišla Španija, koja ima 33 davaoca na milion stanovnika. U zemljama koje su se međusobno povezale u jedinstven sistem pod nazivom Eurotransplant (Holandija, Nemačka, Belgija, Austrija, Luksemburg i Slovenija), ima 16 davalaca na milion stanovnika. U Nemačkoj, koja ima 82 miliona stanovnika, postoji 68 koordinatora za transplantaciju. Čak 1.346 bolnica sa jedinicama intenzivne nege, kao i 50 […]