Kada su suočeni sa hirurškom intervencijom – operacijom, jedan od najvećih strahova sa kojima se pacijenti suočavaju jeste bol. Kako je jedan od osnovnih zadataka lekara da svog pacijenta oslobodi bola, tako anestiziolozi prilikom operacija moraju da razumeju strahove i želje svojih pacijenata. Bol je prirodni fenomen koji upozorava na postojeće ili preteće oštećenje tkiva. U toku hirurške intervencije, povreda tkiva je neizbežna, a samim tim i bol koji usled te povrede nastaje. Međutim, ovaj bol, koji nazivamo intraoperativnim bolom, i te kako je moguće predvideti i kontrolisati. Činjenica da je intraoperativni bol moguće predvideti i kontrolisati u znatnoj meri rasterećuje pacijente suočene sa operacijom, koji su ionako u veoma stresnoj situaciji. Nastanak intraoperativnog bola Bol u toku operacije nastaje kao posledica oštećenja tkiva izazvanog hirurškim rezom. U predelu operativne rane, rez se pretvara u električni (bolni) signal, koji se preko perifernih nerava i kičmene moždine prenosi do moždane kore, gde se formira konačni osećaj bola. Reakcija na bol je individualna i svaki ga čovek doživljavana svoj način. To je posledica složenih bioloških, emocionalnih, psiholoških i socijalnih faktora. Jedan od osnovnih zadata lekara je osloboditi čoveka od bola. Savremena terapija bola podrazumeva individualni pristup pod sloganom: „jedna mera, jedan pacijent”. […]

Magnetna rezonanca je veoma moćno sredstvo u dijagnostici mnogih oboljenja, a samim tim i u dijagnostici hroničnih bolnih stanja. Uz to, dijagnostički pregled na ovom aparatu je bezbolan i potpuno neškodljiv. Zapravo, magnetna rezonanca (MRI) je metoda koja omogućava vrlo preciznu vizualizaciju struktura unutar lobanje, kičmenog stuba, ekstremiteta, kao i u mekim tkivima glave i ostalih delova tela. Jednostavno, jedino pomoću nje lekari mogu da “zavire” u osetljive unutrašnje strukture organizma, te dobiju jasan uvid u oštećenja, tumore, anomalije… Bezbolna, ali ponekad blago neugodna metoda MRI (Magnetic resonance imaging) je metoda bez jonizujućeg zračenja, bezbolna je i neškodljiva, mada ponekad i blago neugodna. Naime, mnogim ljudima koji se izlože ovom pregledu može da smeta jak pulsirajući zvuk, koji jeste neprijatan, ali je ipak podnošljiv. Problem može da predstavlja i sama dužina pregleda, najčešće oko 15-45 minuta, tokom kojih pacijent praktično mora da bude potpuno nepomičan. Ponekad snimanje magnetnom rezonancom zahteva i prethodno intravensko ubrizgavanje kontrasnog sredstva, koje može, mada veoma retko, da izazove neželjene efekte i alergijske reakcije. Postoje dva osnovna tipa aparata za magnetnu rezonancu. Otvoreni koriste permanentne magnete, a zatvoreni se služe magnetnim poljem koje se uspostavlja električnom energijom. Zatvoreni aparati su jačeg polja, uglavnom od 0,5 do […]

Morfin je najjači lek protiv bolova, veoma je efikasan i relativno je jeftin. Međutim, u Srbiji se, za razliku od zapadnih zemalja, izuzetno retko upotrebljava. Koji su razlozi za to i jesu li oni opravdani? U zapadnim zemljama, morfin (morfijum) se rutinski koristi za kontrolu umerenih i jakih bolova, kao što su bolovi kod infarkta srca, težih povreda ili malignih oboljenja, kao i kod neuropatskih i postoperativnih bolova. Štaviše, u jedinicama hirurške intenzivne nege, pacijenti pritiskom na taster sami sebi ubrizgavaju odgovarajuću dozu morfina u cilju kontrole postoperativnog bola. Srpski lekari, međutim, neretko izbegavaju morfin. Glavni razlozi za to su strah od navikavanja (zavisnosti), strah od zloupotrebe i strah od teških, potencijalno smrtonosnih komplikacija. Premda se pomenute opasnosti u teoriji ne mogu osporiti, pitanje je da li su takvi strahovi potpuno opravdani u jednom iole uređenijem zdravstvenom sistemu, naročito ako se uzme u obzir koliko primena morfina može olakšati patnje pojedinim pacijentima… Iako ovo jeste kompleksno pitanje, odmah mogu reći da je odgovor negativan! Uz pažljivu kontrolu od strane lekara i faramaceuta, kakva već postoji, kao i uz razumevanje i elementarnu meru zdravog razuma sa strane pacijenata, morfin zaslužuje značajnije mesto u srpskoj medicini. U pitanju je najjači analgetik, koji […]

Iako je svaka priča o hirurškim zahvatima po pravilu odbojna, naročito ako oni nose i određene rizike, pacijenti sa teškim i upornim hroničnim bolovima, kao i njihova porodica i prijatelji, ponekad jedini izlaz mogu naći upravo u hirurgiji. Cilj ovog teksta jeste da demistifikuje hirurgiju bola kao opciju od koje i sami pacijenti i njihovi bližnji često beže usled manje ili više opravdanog straha. Jer, kada im se preporučuju intervencije teških naziva kakvi su anterolateralna hordotomija ili DREZ, a pritom znaju da se rade na kičmenoj moždini, teško im se može zameriti na strahu. Anterolateralna hordotomija i DREZ su hirurške intervencije koje sa sobom nose određene rizike, ali se ipak zasnivaju na jednom u teoriji sasvim jednostavnom principu – presecanju puteva za bol. Iako postoji nekoliko osnovnih tipova operacija koje se rade u svrhu lečenja bola, hirurgija bola se, u užem smislu, svodi upravo na tzv. ablativne operacije, one kojima se presecaju putevi za bol. Šta tačno znači to presecanje? Samim tim, nije teško zaključiti da prekid protoka tih bolnih impulsa, na putu od periferije ka mozgu, predstavlja jedan od mogućih načina kontrole bola. Ako bolni impulsi ne stignu do mozga, ili stignu u znatno manjem broju, osećaj bola se […]

Pretpostavlja se da će u budućnosti osteoporoza predstavljati sve veći medicinski i društveno-ekonomski problem. Ne samo što može da ima pogubni uticaj na kvalitet života starijih ljudi, već oni mogu postati i „teret“ svojoj neposrednoj okolini i zdravstvenom sistemu. Osteoporoza je metabolička bolest kostiju koja rezultuje smanjenom koštanom masom. Time opada kvalitet kostiju, koje postaju podložnije prelomima. Usled osteoporoze, kosti mogu toliko oslabiti da se prelomi ne dešavaju samo pri dramatičnim padovima, već i kao posledica bezazlenijih, svakodnevnih životnih radnji i pokreta. Čovek, naročito dok je mlad, kvalitet svojih kostiju uzima zdravo za gotovo i ne razmišlja puno o tome. Međutim, treba imati u vidu da je telo bez jakih kostiju isto što i građevina bez dobre armature. Uz to, osteporoza uopšte nije toliko retka da o njoj ne treba razmišljati već u „najboljim godinama“. Približno 10 odsto celokupne ljudske populacije ima osteoporozu, pri čemu je ona znatno češća kod žena. Procenjuje se da jedna od četiri žene i jedan od osam muškaraca starijih od 50 godina boluje od ove bolesti. Zašto je osteoporoza „podla”? Prelomi kostiju mogu biti naročito opasni i komplikovani u starijoj životnoj dobi, i zbog njih se starijim ljudima praktično neprovatno narušava kvalitet života. Često mogu […]

Transplantacija organa je manje medicinski, a više organizacijski problem. U Srbiji je to naročito izraženo, pa imamo paradoksalnu situaciju da hirurzi čak ne mogu da primene znanje koje imaju ili su ga stekli u inostranstvu. Program transplantacije organa, podrazumeva se, zahteva potpunu kadrovsku i tehničku osposobljenost za preoperativnu pripremu, transplantacionu hirurgiju, postoperativno praćenje, kao i prepoznavanje i lečenje eventualnih komplikacija. Međutim, osnovni problem je u obezbeđivanju dovoljnog broja organa, ali i u organizaciji u pogledu njihove raspodele, prenošenja u transplantacione centre i presađivanja pacijentima koji ispunjavaju odgovarajuće medicinske i etičke kriterijume. Transplantacija u Evropi U svim evropskim zemljama postoji nedostatak organa za transplantaciju. Međutim, zbog organizovanog sistema, jasno definisanih i poštovanih „pravila igre“, ovaj nedostatak je daleko manje očigledan nego u Srbiji. Smatra se da 25 davalaca na milion stanovnika obezbeđuje odgovarajući kontinuitet transplantacionog programa, bez listi čekanja. U tom pogledu, najdalje je otišla Španija, koja ima 33 davaoca na milion stanovnika. U zemljama koje su se međusobno povezale u jedinstven sistem pod nazivom Eurotransplant (Holandija, Nemačka, Belgija, Austrija, Luksemburg i Slovenija), ima 16 davalaca na milion stanovnika. U Nemačkoj, koja ima 82 miliona stanovnika, postoji 68 koordinatora za transplantaciju. Čak 1.346 bolnica sa jedinicama intenzivne nege, kao i 50 […]

Statistički gledano, mnogo je veća mogućnost da dođemo u situaciju da nam zatreba organ, nego u situaciju da ga darivamo. To je samo jedan od razloga zašto je priča o kulturi darivanja organa izuzetno bitna za svaku modernu državu. Moralno i etički gledano, transplantacija se bazira na pojedinačnoj i društvenoj svesti o potrebi i značaju uzajamnog darivanja organa. Pošto u različitim zemljama broj davalaca organa zavisi od kulturoloških, religijskih, obrazovnih, političkih, organizacionih i mnogih drugih faktora, jasno je da darivanje organa i programi transplantacije ne zavise isključivo od lekara, bolnica i zdravstvenih sistema, već od celog društva. Transplantacija je danas najefikasniji način lečenja otkazivanja (terminalne insuficijencije) funkcije bubrega, jetre, srca i drugih organa. Međutim, osim toga što je skupa, najveći problem transplantacije je nedovoljan broj organa, tako da su liste čekanja sve duže. Idealan cilj je da presađivanje organa postane uobičajen, svakodnevni, a ne sporadičan i izuzetan način lečenja. Inače, okosnicu uspešnog sistema čini kadaverična transplantacija, bazirana na uzimanju organa od osoba koje su doživele moždanu smrt. Kao koordinatoru za transplataciju u Zemunskom kliničkom centru, moj posao, između ostalog, jeste da širim svest o važnosti kulture darivanja organa. U tom smislu, naročito je važno da javnost bude upoznata sa osnovim moralnim […]

Dok smo, sa velikim uspehom, razvijali antibiotike i uspešno vodili rat protiv njih, nismo ni slutili da bakterije potajno spremaju svoje tajno oružje. One su, na kolektivnom nivou, počele da uče kako da izbegavaju dejstvo svih antibiotika. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, farmaceutska industrija proizvela je nove antibiotike, toliko moćne da je u jednom trenutku izgledalo kao da je došlo do rešenja za mnoge infekcije. Bilo je, čak, predviđanja da će mnoge bakterije biti u potpunosti iskorenjene. Dogodio se, međutim, jedan veoma zabrinjavajući paradoks. Masovna primena antibiotika, najjačeg oružja protiv bakterija, dovela je do razvoja tzv. „superbakterija“, koje su postale otporne (rezistentne) na gotovo sve primenjivane antibiotike. Kao i svaki oblik života, bakterije su se jednostavno prilagođavale novom okruženju, te na „kolektivnom nivou“ našle način da izbegavaju efekte gotovo svih antibiotika. Samim tim, superbakterije znatno su povećale smrtnost od infekcija. Uzbunu su najpre podigli engleski naučnici, koji su kod 37 pacijenata podvrgnutim hirurškim intervencijama u Indiji i Pakistanu, konstatovali bakterije na koje nije delovao nijedan poznati antibiotik. Kod svih pacijenata izolovane su bakterije koje nose takozvani „gen multirezistencije“, tačnije gen koji bakteriju čini otpornom na sve raspoložive antibiotike. Postoji realna opasnost da se te bakterije prošire u različite krajeve […]

Hronični bol, koji traje mesecima ili godinama i značajno narušava kvalitet života pacijenata, raširen je u tolikoj meri da se može govoriti o pravoj epidemiji. Primera radi, u Americi oko 50 miliona ljudi pati od hroničnog bola. To je verovatno razlog zbog čega u SAD postoje najorganizovaniji programi za lečenje hroničnog bola, a u toj zemlji je još 1960. godine osnovana i prva klinika za bol. Danas u Americi postoje 384 akreditovane klinike ovog tipa. U svim zapadnoevropskim i velikom broju drugih zemalja, postoje specijalizovane ustanove za lečenje hroničnih bolova. Ko su specijalisti za bol? Epidemija hroničnog bola je proizvela potrebu za lekarima koji se posebno bave ovom problematikom, takozvanim specijalistima za bol. Pritom, odmah treba razgraničiti da ne postoji zvanična specijalizacija za bol, već se lekari pojedinih specijalnosti, kroz posebne programe, najčešće organizovane od strane nacionalnih ili internacionalnih udruženja za bol, edukuju za lečenje hroničnih bolova kao izolovanog fenomena. Specijalisti za bol su angažovani kao konsultanti u pojedinim medicinskim ustanovoma, ili rade u klinikama za bol, specijalizovanim ustanovama za lečenje svih vrsta hroničnih bolova. Lekari su, pojedinačno, edukovani uglavnom za lečenje pojedinih bolova ili bolova u odgovarajućem delu tela, odnosno za neku specifičnu metodu lečenja bola. Bez obzira na […]