IQ može da raste i pada kod tinejdžera

Prema najnovijim istraživanjima, inteligencija može značajno da opadne ili poraste tokom tinejdžerskih godina. Takav zaključak iznenadio je stručnu javnost, koja je do sada prihvatala tezu da je intelektualni kapacitet manje-više konstantan celog života.

Sasvim je uobičajena praksa da se na osnovu koeficijenta inteligencije koji jedno dete iskaže u najranijem dobu predviđa i njegov uspeh u kasnijem životu, mogućnost zaposlenja, odabir škole i sl. Međutim, naučnici tvrde da u tinejdžerskim godinama može doći do osetne promene koeficijenta inteligencije, što je praćeno i adekvatnim promenama strukture mozga. Te promene najverovatnije nastaju kao posledica procesa učenja.

Otkriće bi moglo da utiče na način kojim roditelji, obrazovani sistem i društvo u celini pristupaju deci koja pokazuju veliki ili nedovoljan potencijal u ranom uzrastu. Istraživači preporučuju da za konačnu procenu detetovog potencijala treba sačekati, a da usput treba motriti na kvalitet obrazovanja koje dete dobija.

Za potrebe studije, čiji su rezultati objavljeni u stručnom časopisu Nature, a koja je sprovedena pod okriljem nezavisno finansirane sekcije na Londonskom univerzitetskom koledžu, naučnici su 2004. godine testirali 33 zdrava adolescenta uzrasta od 12 do 16 godina. Oni su testove nad istom decom ponovili četiri godine kasnije, kada su ona imala između 15 i 20 godina. U oba slučaja, merenja su uključila različite testove koeficijenta inteligencije, kao i snimke mozga načinjene magnetnom rezonancom (MRI).

Uporedivši rezultate iz 2008. i 2004. godine, istraživači su otrkili značajne razlike u rezultatima. Kod nekih učesnika IQ je porastao, a kod nekih opao. Promene su neretko bile drastične – dostizale su i do 20 poena na skali koeficijenta inteligencije. Pritom, naučnici su nedvosmisleno utvrdili da su ispraćene i adekvatnim promenama strukture mozga, što su dokazali MRI snimci.

Rubiks cubeTestovi verbalne inteligencije mere jezičke sposobnosti, sposobnost verbalne formulacije naučenog i memoriju. Neverbalni IQ testovi usmereni su na prostorno rasuđivanje i vizuelnu percepciju problema, poput merenja učinka u rešavanju slagalica.

Kako objašnjava vođa studije Prof. Keti Prajs, ispostavilo se da su promene u verbalnoj inteligenciji ispraćene promenama sive moždane mase u delovima mozga koji kontrolišu govor. Na primer, povećanje učinka na ovakvim testovima korespondira sa povećanjem gustine sive moždane mase u levom motornom korteksu mozga, koji se aktivira tokom govora.

S druge strane, promene neverbalnog IQ-a ispraćene su adekvatnim promenama u reonu mozga koji kontroliše pokrete prstiju. Zanimljiv je i zaključak da rast verbalnog IQ-a ne mora da bude praćen i rastom neverbalnog. To znači da se ova “dva tipa inteligencije” razvijaju nezavisno jedan od drugog, u zavisnosti od toga šta čovek uči i kolikim intenzitetom.

Prajsova tvrdi da su pronađane jasne veze između promena u učinku dece i promena moždane strukture, kakve verovatno nastaju upravo kao posledica procesa učenja. Njen tim naglašava da su “promene koeficijenta inteligencije stvarne”, ali priznaje i da u ovom trenutku nije poznato zašto se tačno IQ tinejdžera može toliko promeniti. Ipak, ovi zaključci mogu da posluže kao ohrabrenje deci koja još uvek nisu razvila puni intelektualni potencijal, ali i kao upozorenje da napredna deca ne moraju obavezno da postignu velike stvari.

S jedne strane, moguće je deca jednostavno u različito vreme razvijaju svoj puni intelektualni potencijal. Drugo objašnjenje mogu biti razlike u obrazovanju koje deca dobijaju. Naime, istraživači su i u nekim ranijim studijama pronašli dokaze da se struktura mozga i kod odraslih osoba može menjati usled intenziviranog procesa učenja. Primera radi, dokazane su rapidne promene sive moždane mase kod odraslih osoba koje tek uče da čitaju.

Stoga naučnici zaključuju da bi nova saznanja morala da imaju određene implikacije na način kojim se deci pristupa u školi. “Postoji tendencija da kurs obrazovanja i razvoja deteta određujemo relativno rano. Moramo da budemo oprezni, kako ne bismo prerano ‘otpisali’ decu sa slabijim učinkom, jer njihov IQ može znatno da poraste u narednih nekoliko godina”, kategorična je Prajsova.

Dajte im vremena da se zainteresuju!

Sebastijan Friston, koji danas ima 23 godine, jedan je od učesnika studije koji je imao problema sa učenjem u ranijem uzrastu, ali je kasnije postavio rekorde u popravljanju učinka na IQ testovima. Sa prosečnim obrazovanjem koje je imao u državnoj školi, on priznaje da je često morao da ima privatne časove iz matematike. Danas, međutim, planira da doktorira kompjuterski inženjering.

“Mislim da se sve promenilo kada sam počeo da pohađam predmete koji su me stvarno zainteresovali, angažovali. Tada je sve bilo lakše i daleko interesantnije”, kaže ovaj mladić.