Gledao je kroz mene: Ispovest žene koja je napustila narcisa i ponovo pronašla sebe

Na početku je sve bilo kao u filmu. Sreli smo se na moru – romantika, zalasci sunca, pogled koji obećava. On – visok, duhovit, galantan. Nije mi dao da platim kafu, znao je šta volim od jela i pića, koju vrstu cveća volim.

Kule, gradovi, avioni, kamioni, smeh do suza, planovi koji uključuju zajednički život na Azurnoj obali i kuče po imenu Bora-Bora (mada, nije mi jasno, kako bih ga dozivala: Boro-Boro, siđi sa kauča?). Bio je, bez sumnje, najšarmantniji muškarac koga sam upoznala.

A onda sam počela da slušam. Stvarno da slušam. I shvatila da ne slušam ništa drugo osim njega.

Prvi znaci upozorenja: Kad se svet vrti samo oko Njega

Pričao je o svom poslu, o svojim klijentima, o svojim ambicijama, o bivšim vezama koje ga „nisu razumele“, o detinjstvu koje ga je formiralo, o tome kako ga svi potcenjuju, a on uvek pobedi. Ponekad bi mi čak i odgovorio na pitanje, ali bih ubrzo shvatila da ga nije ni čuo. Gledao bi u mene, ali kroz mene. Nije me bilo u njegovom kadru.

Na proslavama je bio zvezda večeri. Uvek bi došao poslednji, teatralno, kao glumac koji zna da je publika već tu. Sedeo bi do domaćina, bio glasniji od muzike i… čekao red da se pohvali! Kad neko drugi krene da priča, on krene da se meškolji, da komentariše – ali tako da svi čuju. Svi pogledi opet na njega. Ja sam bila njegova publika. I ta publika se sve više gasila.

Suočavanje sa istinom: Nisam preosetljiva, već nevidljiva

Vremenom sam počela da se osećam umorno. Emocionalno istrošeno. Pitala sam se da li umišljam. Da li sam ja postala zahtevna? Jer, objektivno – nije me varao, nije me fizički povredio, donosio je cveće… Ali me nije video. I što je najgore – nije ga ni zanimalo da vidi.

Završila sam kod psihologa. Prva stvar koju sam rekla bila je: „Mislim da sam previše osetljiva.“ Šturo ispričala o problemu koji me muči sa partnerom i njegovom preteranom retorikom gde je on u centru svega. Psiholog me je pogledao bez osude. Samo je klimnuo glavom i pitao: „A da li on sluša kad pričate o sebi?“

I tada je krenulo. Raspakivanje. Sećanje po sećanje. Suza po suza.

Šta sam naučila na terapiji: Ko je zapravo narcis?

Tada sam konačno dobila odgovor. Psiholog mi je objasnio da narcisoidna ličnost nije samo neko ko voli selfije. To je neko ko ne vidi druge kao zasebna bića, već kao produžetke svog sveta. Ljude koristi kao ogledala – da potvrdi svoju vrednost i veličinu.

Shvatila sam da narcis nije uvek glasan. Nekad je tih, pasivno-agresivan, sažaljiv. Ali u centru je uvek on. On pati najviše, on se trudi najviše, on daje najviše – a zapravo uzima sve. Prepoznala sam ga u svakoj reči. Prepoznala sam ga po tome što se nikada ne izvinjava iskreno. Po tome što me je uvek podsećao šta je sve učinio za mene. Po tome što u svađi nikada nije rekao: „Razumem kako si se osećala“ već: „Zašto si to tako shvatila?“. To je klasična emocionalna manipulacija.

Pitala sam da li postoji način da mu pomognem, da ga promenim. Odgovor je bio bolan, ali oslobađajući: ne mogu ga ja promeniti. On mora sam da poželi promenu. To se retko dešava bez stručne pomoći, poput psihoterapije i rada na empatiji. Ali sve to funkcioniše samo ako on prizna da problem postoji.

Korak ka slobodi: Kako sam otišla i zašto se ne kajem

A moj – nije ništa priznao niti prepoznao. Gospodin Savršeni. Misli da su sve bivše lude, a on jedini normalan. Da sam ga ja gušila, da sam previše zahtevala. Da nisam dovoljno znala da mu se divim. On i dalje najviše voli svoju sliku u ogledalu.

Ponekad uhvatim sebe kako razmišljam o onim lepim rečima sa početka, o obećanjima i smehu. Ali onda se setim praznine u njegovom pogledu. Setim se osećaja da ne postojim. I ne, ne nedostaje mi. Uopšte mi ne nedostaje čovek koji je umeo samo da priča, priča, priča… a nikada da zaista čuje…