Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP): uzroci, simptomi i načini oporavka

Marija, mlada žena, doživela je ozbiljnu saobraćajnu nesreću. Iako se fizički oporavila, mesecima kasnije i dalje oseća neobjašnjiv strah čim uđe u automobil, ima noćne more i izbegava sve što je podseća na tu nesreću. Upravo ovi znaci ukazuju na posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) – poremećaj koji nastaje nakon ekstremno stresnih ili po život opasnih događaja.

Srećom, nauka i praksa pokazuju da lečenje PTSP-a može biti izuzetno uspešno kada se prepozna na vreme.

Šta je posttraumatski stresni poremećaj

Posttraumatski stresni poremećaj nastaje posle traumatskih događaja poput ratnog iskustva, saobraćajne nesreće, prirodnih katastrofa ili nasilja. Važno je znati da se trauma ne mora uvek desiti neposredno: nekada se poremećaj javlja i kod ljudi koji su samo svedočili traumatičnom događaju ili ga doživeli „posredno“ (sekundarna trauma).

U srži, PTSP predstavlja način na koji se mozak i telo drže u „bori se ili beži” režimu, iako realna opasnost više nije prisutna. Ovo održava visok nivo hormona stresa, pa osoba može doživljavati flešbek epizode, intenzivan osećaj ugroženosti i izbegavanje svega što je podseća na prošli događaj.

Mehanizam nastanka i faktori rizika

Kada osoba prođe kroz izuzetno stresnu situaciju, u telu se pojačano luče hormoni stresa (adrenalin i kortizol). Kod onih koji kasnije razviju PTSP, ovi hormoni ostaju povišeni znatno duže, što dovodi do osećaja neprekidne opasnosti.

Glavni faktori rizika uključuju:

• Intenzitet i trajanje traumatskog događaja – što je duži i strašniji, veći je rizik za posledice.
• Individualna otpornost (rezilijentnost) – neki ljudi prirodno imaju viši nivo psihičke otpornosti.
• Podrška okruženja – osobe koje imaju čvrst sistem podrške, porodice ili prijatelja, često se brže oporavljaju.
• Istorija mentalnih poremećaja – prethodne tegobe, poput depresije ili anksioznosti, mogu povećati rizik za posttraumatski stresni poremećaj.

Simptomi i kriterijumi za dijagnozu

Da bi se PTSP dijagnostikovao, simptomi PTSP-a moraju trajati najmanje mesec dana i značajno ometati svakodnevne aktivnosti ili odnose. Najčešći obrasci su:

1. Ponovno proživljavanje (re-experiencing)

   • Noćne more i flešbek sećanja na događaj
   • Intenzivan stres na svako podsećanje, ma koliko sitno

2. Izbegavanje (avoidance)

   • Namerno izbegavanje ljudi, mesta ili situacija koje podsećaju na traumu
   • Pokušaj potiskivanja, odnosno nevoljnost da se priča ili razmišlja o događaju

3. Negativne promene u kogniciji i raspoloženju

   • Osećaj krivice, sramote ili bezvrednosti
   • Gubitak interesovanja za ranije prijatne aktivnosti, povlačenje i otuđenost

4. Povišena pobuđenost i reaktivnost

   • Hipervigilnost – stalni osećaj pripravnosti i straha
   • Razdražljivost, iznenadni bes, problemi sa snom (nesanica, buđenje uz osećaj panike)

Kako prepoznati PTSP

Za mnoge je teško uočiti razliku između normalne reakcije na stresnu situaciju i posttraumatskog stresnog poremećaja. Ako primetite da:

• Noćne more, flešbek epizode ili osećaj straha traju nedeljama ili mesecima
• Ne želite ni da pomislite na događaj, a pogotovo da razgovarate o njemu
• Izbegavate inače omiljene aktivnosti i ljude, ili reagujete preterano na manje stresne događaje

možda je pravi trenutak da potražite stručnu procenu. Znajte da iako se trauma može osećati nepodnošljivo, postoji nada i konkretne metode lečenja koje značajno pomažu većini ljudi.

Lečenje i strategije oporavka

Lečenje PTSP-a uključuje različite pristupe, od psihoterapije do medikamentne podrške. Najčešći su:

1. Psihoterapija

   • Kognitivno-bihejvioralna terapija (CBT) – menja negativne obrasce razmišljanja i ponašanja u vezi sa traumom
   • Prolongirana izloženost (PE) – kontrolisano i postepeno suočavanje s traumatskim sećanjima
   • EMDR (Eye Movement Desensitization and Reprocessing) – kombinacija fokusiranja na traumatske slike i specifičnih pokreta očiju za olakšano „procesiranje” sećanja

2. Medikamentozna terapija

   • Antidepresivi (SSRI, SNRI) – kao što su sertralin ili paroksetin, ublažavaju anksioznost i depresiju
   • Anksiolitici (po potrebi) – kratkoročno mogu pomoći, ali se s njima treba postupati oprezno zbog mogućeg razvoja zavisnosti

3. Grupe podrške i socijalna mreža

   • Grupe podrške – razgovor s ljudima sa sličnim iskustvima može pružiti ohrabrenje i razumevanje
   • Porodična terapija – važna je za edukaciju članova porodice i njihovo efikasno pružanje pomoći

4. Samopomoć i prilagođavanje stila života

   • Fizička aktivnost – redovne šetnje, jogu ili lagane vežbe; ovakav vid aktivnosti smanjuje nivo stresa
   • Vođenje dnevnika – pomaže da se misli i osećanja srede i „izbace” na siguran način
   • Higijena sna – ustaljen raspored spavanja, izbegavanje kofeina i ekrana pred odlazak u krevet

Prevencija i saveti za bližnje

Potpuna prevencija PTSP-a možda nije moguća, ali brza i adekvatna reakcija može smanjiti njegov intenzitet. Ako vi ili neko vama blizak doživi težak događaj:

• Razmislite o ranom kontaktu sa psihologom ili psihijatrom
• Ponudite praktičnu pomoć (kućni poslovi, nabavka namirnica) i budite strpljivi
• Ohrabrite razgovor – ali bez pritiska, poštujte granice osobe
• Podsetite da je traženje stručne pomoći hrabar i važan korak

Posttraumatski stresni poremećaj – Zaključak

Posttraumatski stresni poremećaj nije samo prolazna reakcija na strašan događaj, već potencijalno dugotrajan poremećaj koji, ukoliko se ne leči, ozbiljno remeti kvalitet života. Dobra vest je da postoje dokazane metode koje pomažu osobama da ponovo steknu osećaj bezbednosti i životne radosti.

Ako kod sebe ili dragih ljudi prepoznajete simptome PTSP-a, obratite se stručnjaku. Rani tretman često donosi brži i potpuniji oporavak, dok emotivna i praktična podrška okoline omogućava da proces zarastanja bude što lakši. Trauma možda jeste deo prošlosti, ali uz adekvatnu pomoć možete krenuti napred i izgraditi budućnost sa manje straha i više mira.