Povreda zbog koje se prekidaju velike karijere

Čuveni Brazilac Ronaldo, naši Nemanja Vidić i košarkaš Miloš Vujanić, samo su neki od vrhunskih sportista koji su doživeli jednu od najtežih sportskih povreda – pucanje prednjeg ukrštenog ligamenta. Zašto je ova povreda toliko bolna i teška, kako se dijagnostikuje i leči?

Povreda prednjeg ukrštenog ligamenta je najčešća ligamentarna povreda u sportu, a nažalost i jedna od najtežih. Činjenica da ovaj ligament (LCA – lig. cruciatum anterius) održava stabilnost kolena, tako što direktno povezuje dve kosti, i to bez potpore zglobne kapsule, ide u prilog ozbiljnosti povrede.

Nemanja Vidić u trenutku povrede kolenaMnogi vrhunski sportisti su bili prinuđeni čak i da prekinu karijeru zbog ove povrede kao primarnog uzroka – naime, čak i nakon uspešne operacije, dolazi do drastičnog pada opšte forme, a samim tim i do drugih, posledičnih povreda, kao i do “straha” od kontakta i ulaženja u ozbiljnije duele.

U čak 80 odsto slučajeva, ruptura (pucanje) prednjeg ukrštenog ligamenta je rezultat nekontakne povrede. Česti su slučajevi da sportista samo “padne” usred utakmice, uz izrazito bolnu grimasu na licu, iako oko njega nema protivnika.

Kako nastaje povreda?

Mehanizam povrede se pokreće kada stopalo ostane fiksirano (ukopano) za podlogu, a istovremeno dođe do prekomerne rotacije u zglobu kolena. U ređim slučajevima, do povrede ovog ligamenta može doći usled forsirane hiperekstenzije (opružanja) kolena.

Ponekad, mada znatno ređe nego u profesionalnom sportu, do pucanja prednjeg ukrštenog ligamenta može doći i kod “običnih” ljudi, prilikom rekreativnih aktivnosti. Takvi slučajevi uzrok najčešće imaju u neodgovorajućoj obući ili podlozi, ili u kombinaciji ova dva faktora. Stopalo jednostavno ostane “zaglavljeno” na tlu, a koleno ne izdržava pritisak rotacije…

Ruptura može biti parcijalna ili potpuna, a nažalost, veoma često je udružena sa povredama drugih ligamenata, kapsule, hrskavice ili meniskusa. Pri samom povređivanju može se čuti zvučni fenomen “klik” ili “pop”, a sportisti najčešće navode da su osetili “kako je nešto puklo u kolenu”, i da su taj osećaj doživeli “kao kad se prelomi štapić”…

Kako se postavlja dijagnoza?

Fizikalnim pregledom se može uočiti intenzivni otok kolena (izliv krvi u zglob). Ukoliko pritisak prstom u predelu otoka ostavlja udubljenje (tzv. testasti otok) i ukoliko je koleno “toplo”, može se pretpostaviti da je došlo do rupture nekog od ligamenata kolena, često ukrštenih.

Tzv. Lahmanov test, test prednje fioke i pivot-shift test su metode za utvrđivanje povrede. Njima se dokazuje nestabilnost zgloba kolena. Međutim, ukoliko je izliv krvi u koleno previše velik i ukoliko su bolovi veoma jaki, ove testove nije moguće izvesti u akutnoj fazi povrede.

Magnetna rezonanca jedna je od mogućih dijagnostičkih metoda, ali klinički pregled ipak ima prednost u postavljanju dijagnoze. Naime, česti su slučajevi da magnetna rezonanca pokaže jedno, a pri ”otvaranju” kolena ortoped vidi nešto sasvim drugo.

Definitivna dijagnoza postavlja se artroskopijim, hirurškom intervencijom koja se izvodi u lokalnoj anesteziji, pri čemu se u zglobnu šupljinu uvodi minijaturna kamera kojim se tačno vidi koji elementi kolena su oštećeni.

Lečenje i povratak na teren

U akutnoj fazi povrede, primenjuje se RICE metoda, koja se svodi na mirovanje, hlađenje bolnog kolena ledenim oblozima, stabilizacija kolena zavojima ili drugim pomagalima, kada otok to dozvoljava, te držanje noge u uzdignutom (antigravitacionom) položaju.

Kod profesionalnih sportista, ruptura prednjeg ukrštenog ligamenta zahteva obavezno hirurško lečenje (rekonstrukcija ligamenta), nakon čega sledi duga i intezivna rehabilitacija, u trajanju od 6 do 12 meseci. Za svakog sportistu sa ovakvom povredom, rehabilitacija predstavlja “najbitnije i najteže pripreme u karijeri”.

Potpuni povratak na teren moguć je tek nakon dobijanja punog opsega pokreta u zglobu kolena, kao i vraćanja mišića kvadricepsa u prvobitno stanje, u smislu mase, snage i izdržljivosti.

Kada se zna da dugotrajna imobilizacija i bolovi nakon hirurške intervencije dovode do “skraćenja” svih pripoja i veza u zglobu kolena, te da sama nemogućnost korišćenja povređenog ekstremiteta uzrokuje ozbiljnu atrofiju mišića, može se steći utisak koliko je težak povratak na teren posle ovakve povrede.

Kod “običnih” ljudi, koji se ne bave profesionalnim sportom, operacija ne mora biti preporučljivo rešenje, upravo zbog dugog i komplikovanog oporavka. U zavisnosti od godina, životnog stila, profesije i drugih faktora, odluku o operaciji treba pažljivo razmotriti. Lekari će biti skloniji da operaciju preporuče mlađim, aktivnim osobama, koje žele da ostanu u dobroj fizičkoj kondiciji.

Anatomija kolena

Zglob kolena jedan je od najkompleksnijih zglobova u ljudskom telu. Omugućava pokrete pregibanja, opružanja i ograničene pokrete spoljašnjeg i unutrašnjeg obrtanja. Čine ga tri kosti sa svojim zglobnim površinama: butna kost (femur), golenjača (tibia) i čašica (patella).

Zglobne površine ove tri kosti obuhvaćene su čvrstom vezivnom opnom, tzv. zglobnom čahurom, koja daje čvrstinu zglobu kolena, a istovremeno dozvoljava i pokrete unutar normalnih granica za ovaj zglob. Zglobnu čahuru, sa spoljašnje strane, pojačavaju zglobne veze (ligamenti): prednja, čašična veza, bočne, spoljašnja i unutrašnja, i zadnje veze koje predstavljaju pojačanja tetiva okolnih mišića.

Unutar same zglobne šupljine nalaze se dve snažne ukrštene veze (ligamenti), prednja i zadnja, koje direktno povezuju zglobne površine butne kosti i golenjače.

Autor:

Dr Tamara Stojmenović, Centar sportske medicine Vita Maxima